Ruska bajka. Eto, to sam očekivala. Moskva trećeg milenijuma, je pravi grad za razbijanje iluzija svih nas koji u tridesetoj godini verujemo u bajke. Nema tu čarolije. Ostaci jednog predivnog, prošlog doba, tragovi istorije, gde umrle duše daju veći utisak od živih... Prošlost je ono što fascinira, više nego prelepi šoping molovi, skupe radnje, restorani... Moskva će verovatno postati Njujork, ali buduća epoha, biće epoha nostalgije.
Moskva je jedan od najlepših gradova na
svetu, oduzima dah, ali konstantan je osećaj da mu treba veštačko disanje, malo
života, snage, da se suši umesto da blista, kako su mu preci odredili. Tu vam se
retko smeše, ljudi lede pogledima više nego decembarski minus. Pitala sam se
kako je to moguće, gde su te tople, pesničke, ruske duše, a onda mi je kolega
Zoran Panović rekao de veruje kako je «sve što vredi otišlo na zapad». Ostali
su tajkuni koji ne umeju da se smeju, i ogromna većina sirotinje, koja se smeši
samo ako osmeh može da podgreje votkom.. Parovi šetaju zagrljeni sa flajkama
votke u rukama, konobari vam u kafiću donose polulitarsko pakovanje ... alkohol
se prodaje ko žvake, na kioscima.
Bila sam medju poslednjima koji su videli
Lenjinov mauzolej. I, medju poslednjim gostima čuvenog gigantskog hotela Rusija.
Staljina su iselili, hotel srušili. Istorije će biti sve manje i manje, ali
možda je to i dobro... Nadam se, tek toliko, da će Crveni trg, Crkva Svetog
Vasilija, koju je Napoleon toliko želeo da preseli u Pariz, a ni Hitler nije
uspeo da spali (ne da mi se sad duže da objašnjavam zašto), biti onaj deo
prošlosti koji će opominjati Ruse na to ko su i šta su bili.
U Moskvi
sam bila poslom, dva dana, koja sam duplirala nespavanjem, pa sam i noću
istraživala grad.. Znam, i četiri dana su nedovoljna da upoznate arhitekruru,
zdanja, muzeje, crkve, ali dovoljno da osetite duh jednog grada. Da ga
zavolite, ili ne.